Niški atletičar Nenad Filipović za treće učešće na Olimpijskim igrama prinuđen je da se priprema nakon osam sati stajanja na proizvodnoj traci u lokalnoj fabrici. Uglavnom trenira na puta pored automobila i kamiona, rizikujući život ili na nišavkom keju, gde ga mnogobrojni prolaznici neretko ometaju.
Iako vrhunski sportista, za njega posla u struci u ovom gradu nema, kao ni bilo kakve pomoći za pripreme i put. Nenadove kolege teško mogu da poveruju da od svega ovoga što postiže, nema koristi.
“Više puta sam se obratio predstavnicima grada i molio ih za pomoć ali nikakav odgovor nisam dobio. Ima kolega u Srbiji koji su u mnogo manjim sredinama pa su opet sagledaniji od mene, da ne pričam o kolegama u regionu i inostranstvu koji mi ne veruju da sam u takvoj situaciji jer smatraju da je nemoguće da se sredina tako ponaša prema nekome ko je predstavlja na takvim takmičenjima kao što su Olimpijske igre, Evropska i Svetska prvenstva”, rekao je u razgovoru za Anadolu Agency (AA) Filipović.
Objasnio je da atletičari u inostranstvu primaju platu iz raznih državnih institucija. U Rusiji sportisti koji predstavljaju svoju zemlju vode se kao zaposleni u vojsci, a jedina obaveza im je da treniraju i postižu najbolje rezultate, u Nemačkoj je pošta ta koja finansira Olimpijce poput Nenada, dok je u Italiji to policija, itd…
Filipović, iza kog su zasada ostala dva olimpijska i tri svetska prvenstva, je jedini olmpijac koji u Rio de Janeiro putuje iz Niša. On će pokušati da u disciplini brzo hodanje na 50 kilometara napravi što bolji rezultat, ali uz pripremu kakva olimpijcu ne priliči i vreme za trening od samo tri sata dnevno, to neće biti lako.
“Ako sam u prvoj smeni na poslu, ustajem u pola pet, radim do tri i nakon toga idem na trening da me ne bi uhvatio mrak. To je osam sati stajanja na nogama pored pokretne trake u fabrici i posle toga tri sata treninga. To je zaista jedno mučenje, a bavljenje vrhunskim sportom iziskuje jedan poseban dnevni režim, hranu koja mora da se uzima na vreme, odmor između treninga. Naši treninzi, vrlo su naporni, jer ja se bavim disciplinom koja je najduža na Olimpijskim igrama, brzo hodanje na 50 kilometara, to je četiri sata neprekidne fizičke aktivnosti”, istakao je Filipović.
Smatra da nakon dvadeset godina bavljenja vrhunskim sportom može mnogo da ponudi sredini u kojoj živi i pre svega deci koja trebaju da razvijaju svoj talenat.
“Radio sam u Dečijem kulturnom centru, ovde u Nišu par meseci, sa njima sam imao jako dobru saradnju, čak je direktorica želela da me ponovo angažuje. Međutim, pošto je grad osnivač tog preduzeća, oni nisu mogli bez njihove saglasnosti, a od grada ponovo nismo dobili nikakav odgovor”, naglasio je Filipović.
U fabrici u kojoj trenutno radi, dobio je neplaćeno odsustvo, kako bi uopšte mogao da otputuje na Olimpijske igre, a njegove kolege su skupile novac da bi mu pomogli.
“U fabrici su mi zamrzli ugovor do kraja avgusta što znači da ne primam platu i da mi se ne uplaćuje ni penziono ni socijalno osiguranje kao ni radni staž. Kad se vratim odradiću još ta dva, tri meseca koliko mi ugovor traje, a posle toga je pitanje da li će mi produžiti ugovor ili ne”, kazao je niški olimpijac.
On je dodao da u njegovom slučaju najviše trpi njegova porodica jer supruga preuzima veći deo obaveza kako bi on mogao da se priprema za takmičenja. Grad mu, kaže, nije otvorio vrata ni kada je bio u najtežoj situaciji.
“Kada sam pre nekoliko godina imao veliki porodični problem i tada sam pisao gradu i molio da mi pomogne da dobijem neki posao, da obezbedim porodici neku sigurnost, u toj teškoj situaciji u kojoj smo bili, međutim, nisam dobio nikakvu pomoć”, rekao je Filipović.
Filipović smatra da, pošto sam sebe trenira, treba da bude realan u iščekivanjima, i da sam odlazak i samo ispunjenje norme za Olimpijske igre predstavlja veliki uspjeh.
Mesto u Olimpijskom timu Filipović je izborio na takmičenju u Slovačkoj postignutim vremenom od 4 sata 4 minuta i 49 sekundi za koje je prešao 50 kilometara.
“Da bi se postiglo nešto više potreban je veći tim ljudi kao i veći budžet. Nemamo uslove da bi se jurio vrh jer za tako nešto potrebna su barem dva treninga dnevno što je u mom slučaju nemoguće shodno situaciji u kojoj sam”, priča Filipović.
Poslije učešća na Olimpijskim igrama u Pekingu (2008) i Londonu (2012) i svetskim prvenstvima u Japanu (2007), Nemačkoj (2009) i Južnoj Koreji (2011), kao i ovom koje sledi u Brazilu, Filipović će, zbog svega, okončati takmičenja i postati veteran sa bogatim sportskim iskustvom.